Gdje si i odakle si? Odgovori!

O čemu bi djevojka u inostranstvu mogla da piše nego o daljini, nostalgiji, problemima i privikavanju na sve i svašta?! Tri daljinska za jedan TV, touch screen pegle i peći, plaćanje parkinga karticama (dobih kaznu prošle godine, jer, eto, još mi nije bila gotova ljubljena Visa, a parkirati sam morala, kažu keš ne primaju. Ko još keš ne prima?) i dobijanje doktorskog pregleda za nateknuti zglob za 6 dana. I kome nije dosadilo to da čita? Meni, da vam pravo kažem, jeste. I da čitam i da doživljavam. A problema sa zglobovima imam. Tonu.

Odem na Politikinu rubriku „Moj život u inostranstvu“ pa tamo rasparčavam priče, sublimiram shvatanja, jaučem i prstom u rečenice upirem, te kritikujem sve i svašta, sama za sebe. A ko sam ja da kritikujem, realno?  Primjetićete i da u svim svojim piskaranjima uvijek u uvodu postavljam pitanja u vazduh: vama, sebi, kosmosu – ko će ga znati. Na njih ne tražim odgovor, izjave saučešća zbog nedavno preminulog ličnog, socijalnog života niti bodrenja. Sve će to narod pozlatiti! Ili banka. Kredit. Lizing. Odgođena plaćanja. Čekovi. Mjenice. Ugovor za novi Iphone na 2 godine. Standard. Hladno. Bla bla.

Danas ću vam pisati o rečenici koja mi je stigla od jedne brilijantne djevojke koja se odselila u zemlju u koju Balkanci ne imigriraju tako često. Lijepa je zemlja, prelijepa, ali nema jak socijalni doprinos, tonu lažnih brakova ni ljude koji su u stanju da 48h čuvaju tri nacrtane ovce na zidu ako im to neko naredi, bez da pitaju zašto, koliko dugo i da li će ovce time, možda, oživjeti?! I tako vam se moja lavica i srna od žene uputi malo zapadnije, što zbog ljubavi, što zbog nastavka studija, kad tamo – SAMOĆA. I da je za vrat uhvatiš i neki od onih kvalitetnih pokreta samoodbrane primjeniš, žilava je ta Samoća i za čas se vrati, pa te guši dugo i snažno.

A na pitanje kako si, odgovora mi moja Srna-Lavica: „Dane provodim u tržnim centrima da se ne bih osećala sama…“. Čitam ja taj red, pa se vraćam, pa na prstima iz inboxa izađem, pa se u inbox, ponovo vratim. Čuli ste šta mi je, valjda, napisala? Da je bar ne znam! Da je bar smušena i povučena, stidljiva ili prznica, pa da razumijem. Pa moram nešto da joj napišem, pa bih onda da na šalu okrenem, pa za ruku da je uhvatim, pa na pizzu u Caribic da je odvedem, pa na rakiju, da zalijemo još jedan izgubljeni dan. Volim žene koje piju rakiju, btw. Ali ništa. Sama ona, sama ja. Flaša puna radže. No nije ni to najstrašnije. Ima bar za dezinfekciju. To što je ona sama tamo, sama ja ovdje, sam Čileanac u Norveškoj ili moj samojed u Dubici ne znači ama baš ništa u poređenju da su mnogi moji sami i dok su „svoj na svome“.

I sad sva ta pitanja u paraleli samoća-usamljenost, pa to nije isto, pa drž pa ne daj – poštedite me! Još nisam apsolvirala ni ona tri daljinska što pored kućnog kina stoje, niti sam ijedan film na njemu pogledala. A kamoli ovo! Znate, nemam vremena, čitali ste me, jeste li?! A onda i sve to „Zagreb nije kao što je bio, Beograđani u Beogradu ko u tuđini, Novi Sad opsjedaju Bosanci, Krajišnici, Crnogorci, pizda li nam(vam) materina, Sarajevu fali umjetnosti pored svih genijalaca, a Banjaluka i glamočka kartica, tek… “.

I sjetim se kako sam se preselila iz Dubice u Novi Sad i kako su mene i moju tadašnju koleginicu Šmixi, sada već kumu, zvali „Bosanke“. Nama to bilo čudno, ta fizička definicija našeg rođenja preobraćena u nadimak, ali gotivili ostali taj naš šarm, pa ajd! I tako ti ja uđem u taksi jedan dan, sjedam na zadnje sjedište, kažem ulicu i broj, pita šofer odakle sam? Reko iz Bosne. Kaže lik prilično prgavo „iz Bosne ili iz Republike Srpske“? Kaže ja sam iz Knina, izbjeglica. Reko ja sam ti onda iz Republike Srpske, ćutim i molim se da me razjaren ipak kući doveze. Nakon par dana opet taksi, ista scena, drugi šofer, isto pitanje. Odakle si? Ko da je to najvažnija stvar na svijetu! Poučena iskustvom, rekoh iz Republike Srpske. Kaže, misliš iz Bosne, šta glumite vi, kakva Republika? Reko da, da, Bosna, Mačvanska 18, stanite mi tu pored bandere. Ne prođe malo, kasnim na faks, zovem taksi i molim se da me šofer pita za muziku pa da se oko Mile Kitića posvađamo, a ne oko moje ljubljene lokacije dobijene po rođenju. Koliko li sam para dala na taksi!? Ulazim u auto, kratko kažem „do PMF-a“. Nakon 300m pita da li da idemo pravo ili „levo“, reko „lijevo“. Kako me ijekavica gurnu na površinu tako me on poklopi pitanjem. „E, a odakle si?“ Iz pizde materine sam! Eto! Pogleda me u retrovizor i kod faksa uze svojih 300 dindži. Oprostite na izrazu, ali odatle smo svi, bez izuzetka i tamo valjda nismo bili ni sami, a ni usamljeni, imadosmo kontakt sa majkom, koji mnogi u međuvremenu – izgubiše.

I pitam se ja jesmo li sami u glavi, u tuđim gradovima, u bliskostima, u odnosima, neproživljenim uzbuđenjima ili znamo li možda kada će kraj i kada ćemo rakiju piti zajedno, a buđav lebac žvakati odvojeno, dok se kući od mamurluka oporavljamo?

I dok vodiš borbu sa gospođom Samoćom, gospođicom Finansijom i prvom damom Balkana – Birokratijom, čitaoče moj, znaj da te i tamo i ovdje i u Feliksovoj kabini i na glavnoj aveniji Čikaga čekaju isti problemi i jadi, sve dok ne pređeš ulicu lične udaljenosti od cilja i straha.  Dobro, u kabini ti se možda malo vrti i samo bi tla da se dokopaš, pa taman to Balkan bio.

I dok ne pronađeš ideologiju koja će te u tržni centar odvesti da kupiš nove patike, pojedeš mafin u sterilnom restoranu na drugom spratu ili zamjeniš baterije na satu u ovlašćenom servisu poznate svjetske marke, nema od tebe, izgleda, ništa. Žao mi mog sajdžije „Kod kina“, taj je popravljao i ono što ovi tek sljedeće sezone izbacuju, a nije imao za dažbine državi.

I ne mogu da se otrgnem osjećaju koji mi iznutra govori da sav taj cinični ekstermizam kurčenja nove vlasti i sve te kolege i poznanici  na visokim funkcijama (koji su nam u gimnaziji prepisivali lektiru ispod klupe) u stvari kroz sve to što rade pokušavaju samo da nadomjeste nemanje muda za odvažnost i tjeraju moju Srnu-Lavicu da baza po staklenim „molovima i holovima“ zapadnjačke potrošačke imperije. I tjera tebe, čitaoče da se na isto odvažiš. Pa zašto i ne bi? Ako odeš, biće ti, možda, bolje, jest da ću ja i o tebi pisati, ali kakve to veze ima? Razvlačiću te dan, dva, a možda se u marketu i sretnemo, pa podijelimo račun za kafu. Ja podržavam. I ostajanje i odlazak i izmaštanu kuću na Capriju i apartman na Monmartru i kućicu u predgrađu Osla i šupu na periferiji Beča i stan na kredit u Doboju. Ima li šupa u Beču, uopšte, a?

Prijavite se na sve te poslove za inostranstvo, popunjavajte formulare, tražite stipendije, ganjajte babe za dobijanje papira, obratite se Centru za ljudska prava, ostajte ovdje, ostajmo ovdje, vratimo se, bježimo! Uradite bilo šta, drznite se, ali samo onda kada mi odgovorite na pitanje:

ŠTA DRUGARICI DA ODGOVORIM NA PORUKU?

PS. Rođendanice, ne daj se!

46591_421365427926_2644442_n

Fotografija: Amer Kapetanović 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s