Koliko ljudi u ovom trenutku vodi ljubav?

Pišem priču i postavljam je na facebook. Ulazim na privacy settings, biram ljude koji će ovo da čitaju, ako ih uopšte zanima da čitaju. Nisam sigurna da li ću koristiti vaša lažna ili prava imena, možda i oboje, da zamažem trag. Muka mi je, malo mi se želudac zalijepio za kičmu. Kontam da baš kad krenem da ispišem sve što se skupljalo i što sve vas (ne)zanima popustiće mi britkost za koju nisam ni sigurna da je posjedujem. Koga briga.

Četvrtkom radim od 11h. Lijeganjem u krevet sinoć oko pola 3h rekoh sebi: „Ustaješ u 8h i sređuješ sve do 10h, tuširaš se, doručuješ i krećeš ranije.“ Morgan me je gledao dok sam spavala. A spavala sam sama, razumijete me. Telepatski sam mu slala poruke tipa: „Naše vrijeme tek dolazi. Obići ćemo svijet zajedno. Bićemo zagledani u eksponate nepoznatih umjetnika u galerijama Italije. Izdrži.“ On je spavao.

Susi je počela da radi u pekari, jedna ulica od mene. Obećavam od ponedjeljka da ću navratiti i kupiti kifle od cimeta i jabukovog džema, kaže „Dodji do 13h, poslije se sve rasproda“. Dakle, svratiću do nje, reći joj da mi je žao što je napustila kurs, da mi je dosadno bez nje, jer zaista jeste.

Zvoni mi sat – 8h.

Tu ru tu rut ut ruuu. Snooze. 8.10h. Snooze. Pola 9. Spava mi se, boli me sivo nebo koje vidim. Ako ustanem u 9h, stići ću i da stavim turu veša. A Stručni savjet? Grafička urednica će poludjeti od mene, ima cura svoj život. Aaaggghhh. 9h. Tu ru ru rut ut ruuu. Nema veze, veš ću ubaciti kad se vratim sa posla, nije tolika hića. 9.15h snooze. Pola 10. Moraš rezervisati trening za večeras, nećeš dobiti mjesto, znaš da je gužva. Budna Danka izmučenoj Danki. Rezervisaću trening sa telefona dok budem prala zube ili sjedila na šolji. Mišići se opuštaju, nazvaću Susi u putu ka poslu, izviniću joj se, a jedu mi se vruće kifle. Spava mi se. Pola 11. Alarmi. Iskačem kao praćkom pogođena. Teturam se do kupatila, perem zube, piškim, otvaram ormar, IMAM šta da obučem: poslovnu uniformu. Hvala nebesima na poslovnim uniformama!

Dva’est do 11. Mažem margarin na krišku hljeba. Pijem vitamine za koljeno, osjećam kako mi se „prirodni preparat“ lijepi za dno jutarnje sluzi u želudcu. Vratiću se kasno sa posla, treba mi osvjetljenje za biciklo, ako me uhvate, platiću 500 kruna. Fuck! Grozničavo tražim: jakna, džep, prozor pored ulaza. Neeema. Lampica! Torba za trening. Drugi sprat, trčim gore, rondam, nalazim. Vraćam se. Pišti mi telefon. Ostao u kuhinji. Prvi sprat. Nazad. 10 do 11. Ključ od bickla čudom sa ostalim ključevima. Izlijećem. Sumanuto vozim. Sjećam se njemačkog filma koji smo gledali u gimnaziji i djevojke koja na biciklu doživljava orgazam dok vozi po onim betonskim kockicama. Ovdje nema kockica. Nema ni…da, hm.

Mašem sivom Volvu na kružnom, hvala šefe! Ulijećem u restoran. Četvrtak. Četvrtkom ribam stepenište. Crvena kanta i džoger. Muka mi je od detredženta. Kuvar pita jesam se naspavala, svi pitaju sve kako su. Dobro, dobro sam. Odlazim gore na drugi sprat i krećem da se spuštam stepenicu po stepenicu.

Mama, gdje je sad mama? Nisam joj se javila. Brat i sestra su danas trebali u katastar da srede dokumenta za kuću. Kontam, javiće se. Imam vremena do pola 12. Vadim telefon iz džepa, neću da iko vidi. Update 2 notifikacije. Mailovi 8. Viber 2. Skype 1. Poruke 1. Propušteni pozivi 0. Twitter – sign out. Nisam rezervisala trening. Fuck. Odrađujem na brzinu, upadam na listu čekanja. Dankaaaaaa. Zovu me odozdo. Šta je? Derem se. Hoćeš kafu? Neću, nemam vremena. OK.

Pola 12h. Otvaramo restoran. Riba sa šafranom i karijem. Bečka kobasica. Pasta sa gorgonzolom i svinjskim kareom. Salama salata. Pečeni krompir sa rakovima. Gladna sam. Muka mi je. Isprljala sam fertun o pavlaku u kuhinji. Trčim u podrum, presvlačim se. Gosti ulaze, iznosim hranu. Osmijeh od uva do uva. Plače mi se. Prijatno. Da li je bilo ukusno? Ne, nemamo sendviče. Kiša pada, svi unose kišobrane, moraću da ribam kasnije. Fuck. Ostaću do pola 4. Trening je u 7. Nisam stavila veš. Doviđenja, dođite nam opet. Da, market imate tu na ćošku. Ne, ne primamo American Express.

14h. Perem suđe, sređujem sudoper, ribam plavim truleksom. Ostaju packe. Truleks smrdi. Ruke mi smrde. Nisam se javila mami. Nisam nazvala Susi, nema vrućih kifli. Kifle. Mislim na cimerku i mene za vrijeme studentskih dana i kako smo pojele dva šlepera domaćih kiflica, koje su busom u plavoj kineskoj torbi stizale od naših mama iz provincije. Nisam joj se javila 10 dana. Sad smo kume. Ima bebu. Nisam bila sa kumčetom ni 3 dana od kako se rodilo. Još tri su trudne. Sve tri obožavam. Jedna od šest iz društva mi je poslala mail prije 3 sedmice, nisam odgovorila, a svaki dan mislim na nju. Poslala mi i razglednicu na kućnu adresu, rasplakala me prije 4 dana. Fuck. Fale mi!

Spakovala sam ciklu u plastiku, gurnula u veliki frižider i zapela za ogromnu limenku tunjevine, raspala se folija. Ljubičasta tečnost mi curi ka nogama. Kuvar umire od smijeha. Plače mi se. Još nisam probala mamin ajvar koji mi je avionom stigao u prošli ponedjeljak. Vibrira mi telefon. Viber. Zamišljam ko želim da bude. Morgan. Vraćam nazad, pogledaću kad sve završim.

15h. Oribali smo sve. Ostaje još sala za ručavanje, lokvice vode i suvo lišće. Nije to moj posao, ali moram. Ko će? Bolje sad nego sutra ujutru. Crvena kanta i džoger. Prije nego gurnem njegovu glavu u vrelu vodu, vadim telefon. Još 5 mailova. Propušten poziv. U glavi pravim raspored za ostatak dana. Treba da se javim: brojim, brojim, imaginarno popisujem. 16 osoba na spisku, izuzimajući porodicu i svakodnevne kontakte. Spava mi se.

15.40h Grozničavo u međuvremenu pišem poruke Morganu na Viber. Nema odgovora. Ha! U gužvi su svi danas, osjećam. Zamišljam šetnju i simfoniju koju moje noge u dodiru sa lišćem proizvode između visokih drvoreda jasena. Trening večeras traje 75 min. Tamo ću se istresti. Boks. Ubiću nekoga. Ili jos bolje, ubiće me neko. Da sam ustala ranije, završila bih sve. Ljenčugo! Ulazim u kuću i krećem „da se organizujem“. Stavljam veš da se pere, unosim veš sa štrika, puštam Emeli Sande na računaru, pojačavam. Zvoni telefon, smanjujem Emeli, jebi ga Emeli. Anketa za kablovsku, nisam zainteresovana, ne, nema nikoga u stanu. Gubim 2 minuta na prepirku sa upornom ženom i počinje glavobolja. Ne! Ne! Nemoj sad! Pliz.

16.00h Pijem 2 Alvedona, palim računar, palim Skype, invisible. Strine, ujne, izvinite me, zbog vas je! Stiže poruka od mame i jedna govorna poruka. Čućemo se kasnije, kaže, u gužvi je. Palim FB, provjeravam poslovnu stranicu, kasnimo sa objavama, otvaranje postavke, trka. Treba da spremim tekst. Moj omiljeni Arhitekta sutra objavljuje kolumnu, pročitala sam je 2 puta. Čitam je ponovo, sviđa mi se šta je napisao. Gubim vrijeme koje nemam, jer sam već mogla završiti uvod. Gaci izvini, znaš da te volim! Počinje da mi se manta, glavobolja se pojačava. Liježem na nezategnut krevet. Zvoni mi telefon. Gužva se raščistila na 3 minuta, neko misli na mene. Viber šteka. Quality poor. Marš. Ovaj kvalitet je veći od tvoje ljubičaste imperije, Viberu! Prekidam nakon 2 minuta. Zatvaram oči, pored mene hit knjiga Nore Verde koja me bocka u nadlakticu. Zvoni mi Skajp. Neko ko zna da sam invisible. NEKO. LR se pojavljuju u paketu, saopštavaju vijesti koje i da su najbolje ne bi bile dobre. Ironija i satira porodice. Vraćam se u krevet, ne mogu da spavam.

16.30h Nervozna sam, plače mi se. Loše vijesti na sve strane. Kontam šta Feliks danas radi. Uma Turman dala ćerki 5 imena. Wow. Sve i da hoću ne znam da li bih mogla da smislim 5 imena koja mi se sviđaju. Kakva besposlena žena! Koja ima milione! Meni treba 100.000 maraka. Jel ima neko 100.000 maraka, ne vraćam do prvog, ali vraćam sigurno!?

Otvaram Norine prozne spise. Pomišljam kako je bolje da provjerim mailove ponovo i krenem da odgovaram, što privatno, što poslovno. Nastavljam da čitam. U zadnjih 9 dana stigla sam do pola knjige koja ima 138 strana. Zaljubljujem se u nekonvencionalnost i intenzitet njenih riječi sa svakom progutanom stranicom. Ona je jedna sjajna lezbejka. Dragi Bravo, da li sam…?! Pomišljam na mog druga Geja kojem nisam odgovorila na poruku o datumu dolaska u Srbiju i na drugaricu LeziBezi kojoj će za par dana rođendan. Fuck. Šicadu i Kona slave rođendan 20. oktobra, nisam poslala čestitke. O jebo te! Ubij se! A i Breni je rođendan 20og, ona je u Majamiju kako kaže Blic, odmara se od stresa. STRES je gadna stvar.

17.05h  Jasno vam je da ovo ne pišem dok grkljam slanu vodu ili ispiram nos žalfijom. Skupljam sve u tirkiznu fioku u glavi i onda mješam kao sladoled u McDonaldsu, pa serviram hladno, ali kalorično. A i McD se otvorio u Banjaluci, oprečna mišljenja kako čujem. Ne brinite, ĆEVAP ĆE OPSTATI! Kako rekoh fioka, Fioka-Fiona, ženo, ako čitaš, javljam ti se čim se sve sredi, ali piši mi i dalje, jedva čekam da vidim kakav ti je novi stan!

Nora piše o tableticama i lizanjima, a kontam kako bih sad sjedila na sunčanoj plaži u Goi i radila bilo šta, pa možda  isto što i ona, samo za malo razboritog uma, ako nije kontradiktorno sa tableticama. Piše i o internetu. I kulturi. KULTURA. Pade mi na pamet tekst koji je jedan naš novinar napisao za „sporne“ novine, a tekst genijalan, pa koga briga. Piše o kulturi kao o biću. Link na tekst sam vidjela kod mog poznanika, Jednog Jedinog, i tako mi žao što nisam imala vremena da o svemu porazmislim uz šolju moke i ušećerene narandže. Čuj jesam romantična! Kafa, mirno popodne, lampa, dekica. Živiš u kapitalizmu, ženo!

17.33h Ustajem i sjedam za komp. Glava i dalje boli, ali manje. Otvaram oba mejla. Poslovni 3. Privatni 6. Ohooo. Aj lajk it. Privatni mail otprilike: Muzej umjetnosti, Advokatska kancelarija W, Ministrastvo visokog obrazovanja Švedske, Better Homes and gardens (kakva ironija), Toni Salvo me zapratio na Twitteru (nemojte me molim vas pratiti po Twitteru, tamo sam ogoljena), Carina Strand – profesorica švedskog, primljena na trening večeras…bla bla. Ispod neotvorenih mailova vidim sve one koji me čekaju, označeni crvenom zvjezdicom. Da sam samo 3 riječi svakom napisala kada sam na njih pomislila, dobili bi pristojan odgovor, ali ne. Hoću ja da im napišem, svakom ponaosob šta ima, i sve, pa se ne javim mjesec dana. Hrabrica. Ostaću ja sama sa mačkama, tako mi psa!

18.05h Iskače mi link na fsb. Moja omiljena modna blogerka Antislava ubacila post preporuke. To volim da čitam. Ima cura stila za sve. Kontam kako se stalno žali da je neorganizovana, a meni se čini kako sve stiže i sve sa nogu obara. I onda kada je raskinula sa dugogodišnjim momkom, niko to nije primjetio. Savršeno je profesionalna. I lijepa, da se razumijemo. Sjetim se kako mi je opao imunitet kada me je zadnji frajer ostavio i kako sam imala temperaturu 2 dana i osip po bedrima i rukama. Aha, profesionalnost. Odgovaram advokatu. Nasmješila sam se pomislivši na bivšeg i pomislila na Morgana. Imaginacije. Jeste imali vi nekad izmišljenog druga? Znate ono, samo ga vi vidite, niko za njega ne zna, ali postoji?! Aha, tako sam i mislila.

18.25h. Zvoni Skajp. Tu rup tu rup. Ej, šta radiš? Žurim na trening. Aha…TRENING! Nisam spakovala torbu. Moram ući u centar u 15 do 7 inače gubim mjesto. Jebi ga jebi ga jebi ga. Trčim po sobi. Nisam oprala veš. Sva tri sportska grudnjaka su mi prljava. O sise moje! O ženo! Oblačim obični pink, i navlačim 2 uske majice, da situaciju održim pod kontrolom. Izgledam kao plast sjena. Treba mi široka majica. Rondam. Imam dvije široke. Jednu sa likom Svete Petke. Nju sam dobila od kume prošle godine, nakon nekog ručka na kojem je tu istu ona dobila džabe. I naravno da je nikad nisam obukla.  I jednu sa natpisom banjalučkog fudbalskog kluba, povezanog sa osipom na bedrima od maloprije. Gdje sam ja ovo jebo te? Sveta Petka ili fudbal? Punim torbu svim osim majicom, oblačim stvari za treniranje na sebe. Odmah. Da preskočim presvlačenje tamo. Trčim dolje, vadim kumovu majicu iz garederobe. XXL. Sad stvarno izgledam kao plast sjena, ali svježi, u avgustu. Torba teža nego rudarska oprema prosječnog rudara u Boru prije 20. godina. Sjedam na biciklo. Palim svjetla, iskačem na pješački, kiša počinje. Pojačava se. Pedališem. Da li je moguće? Mokra sam, pokisla kao miš. Osjećam mokre noge i vlažne crne helanke. Živote, da li je moguće?! Nemam rezervne.

19.05h Počinje zagrijavanje. Skupili se „bokseri“. A odzvanja J.Lo i onaj neki poznati sa njom, koji je svuda i svakoj pjesmi sa svima. Moj sparing partner je Elge, lik od 50 i kusur koji udara kao pobjesnjeli muž prosječne žene na Balkanu. Nemilosrdno i brzo. Spremi se, to si čekala. Sve vrijeme trčkaram. Osjećam da sam posramila skakavca u sebi. Trener vrišti. 50 sklekova. AJMO! Mokre helanke mi pomažu da ne mislim na znoj koji curi sa čela. Baš sam sexy. Fale mi mišići i još par detalja, ali dobra sam. Smijem se sebi u bradu. Kaže Elge uljudno da sam jaka i bodri me dok ga mlacam. Naš čovjek bi rekao: jaka si ko mazga! I ne bi me uvrijedio! Fin je Elge, ćutim. Ruke mi smrde na ustajali znoj nakupljen u rukavicama.

20.45h Odradila vojničkih 75 minuta. Dobila udarac u rame. Rame nije za udarce. Rame je za poljupce. Mislim na Morgana i Kutiju. Gdje bi moj muškarac trebao da bude četvrtkom oko 21h? Pa na nekoj izložbi! Eee, Morgane, Morgane! Kutija je drugarica koja ima divna ramena. I sve divno. I nikako da joj se javim. Sve njih omiljene i najdražesnije sa faksa sam zamolila da imaju strpljenja za situaciju u kojoj sam i koju vama sve vrijeme izbjegavam da otvoreno priznam. Ali vidite valjda da sam luda, jel!? Tako će do kraja i ostati. Zato ovo i pišem. Ludilo je. I njima ovo pišem. Marijama, Marijanama, kumama, Rumuniji, Kidmanovoj, Bakiju, Kutiji, Vatrenoj, Trebi..vi znate da vas volim. Evo vam odgovora kako sam. Dobro sam dok pišem. I dok imam „vremena“ da pišem.

22.18h Privodim kraju današnji dnevnik. Još malo ću ga objaviti na fsb da olakšam stvar i vama i meni. Napravila sam spisak svih vas kojima dolaze bitne stvari, pa da se lijepo izorganizujem i da vam se svima posvetim. Sutra ću ustati ranije. Imam kurs u 10h. O ne! Recenzija! Nisam napisala recenziju. Nek sam napisala ovo, ko ga jebe. Piše mi Morgan. Smješkam se sama sebi. Zamišljam pitanja koje ćete mi vi, najbliži, postaviti. Nisam napisala ni 2% onoga što sam htjela. Sve je izgubilo zamišljeni smisao još gore kod džogera. Zašto niste prestali da čitate? Možda i jeste. Jeleni je danas rođendan. Nisam joj još čestitala. Sad ću. Jeki mi, btw, lajkuje sve na fejsu ovih dana, mora da joj se sviđa moj stadijum odmetnice od svijeta. Ili je tek sad upoznala pravu Danku. Stiže mi poruka. Grohotom se smijem. Poziv na svadbu. Moj dan je odlučio da svrši. Do ponoći. Logično.

23.37h Koliko ljudi u ovom trenutku vodi ljubav?

Ja sam na fejsbuku. Pozz.

312613_10150306274567927_664884380_n

Fotografija: Amer Kapetanović 

Advertisements

4 Comments Add yours

  1. stasha707 says:

    Divno D.! Sada si Tu! SreĆna sam!

    Dobro došla!! Jedva čekam nove priče!

    1. Jao hvala. Imam tremu od novih prica. Ali jedva cekam, takodje. Tvoje. Moje. Kvalitetne. Srecna!

  2. moi says:

    Otkrih ovaj blog pre sat vremena i vec ga volim…e, u ovu ljubav na prvi pogled vec verujem.

    1. Hvala Moi. Drago mi je što me čitaš i što si se zaljubila na prva čitanja :)!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s