1001 lijepa stvar

28. Kućica za ptičice na trešnjinom drvetu u dvorištu

29. Zvuk šuštanja svježih novina sa kioska na ćošku

30. Aprilsko sunčano popodne

31. Pusta plaža Risana u septembru

32. Zagrljaj samojeda

33. Bilo čiji zagrljaj

34. Položen ispit

35. Ogrlica sa ptičicama

36. Priče Mome Kapora

37. Mamina supa

38. Čaj od cimeta i jabuka

39. Tuširanje poslije treninga

40. Snop svježih kala

41. Pobjeđena blokada pisanja

42. Noć

Sjedim na krevetu i na prekrštenim nogama držim laptop. Iznad laptopa, u rukama mi činijica iz koje se čudni miris širi na sve strane moje male sobice u potkrovlju. Danas imam slobodno popodne i jedem instant špagete bolonjeze iz kesice. Zasula sam tu neku mješavinu praha i zrnevlja sa 1,5 dl prokuhane vode i desilo se čudo. Masa je postala gusta i izgledom liči na neku pastu, ali ukusom ne liči ni na šta. Da ponovim, imam slobodno popodne i jedem instant pastu iz kesice. Zamišljam facu koju bi napravio neko kada bi ušao u djevojačku sobu, očekujući slatkaste mirise vanilla butter mlijeka za tijelo i kreme za ruke od badema, a umjesto toga faširano meso u tragovima i sumnjivi začini. Pomisao na izraz lica tog nekog navodi me da ustanem i otvorim balkonska vrata i upalim mirisnu svijeću na kojoj piše „Bahama breeze“.

Ali u mojoj sobi je, kao i u glavi, haos i stvari su svuda po podu, a put do balkona blokiran. Ima tu svačega: dva para trening patika, neizbježne čarape, prazna flaša od Fante, punjač za telefon, novine, katalog modne kuće Monki, labelo, dvije sveske i papiri koji su ispali iz fascikle i prosuli se po laminatu, prazno slikarsko platno, jedna minđuša. Nemam snage da pravim red, jer sam tek prekinula kreativnu apstinenciju i napokon PIŠEM i jedno suočavanje sa blokadom je dovoljna za utorak. Ne znam šta se desilo i koji problemi su to prouzrokovali, ali gadno je kada vam se nešto ne da, zar ne? Osjećate da ste tek na dohvat nečega, a ono izmakne… I onda opet i opet, kao ona zamišljena pizza ispred vas dok trčite. I tako sam bila tužna zadnjih dana, priznajem, sve me nešto pritiskalo, imala sam mnogo toga da kažem, ali nije se dalo iznutra. I dalje muku mučim da ispišem iscrpna i podacima bogata virtuelna pisma mojima tamo. Vama. Mašina u jednom danu me samelje i od mene samo prah od Danke, sličan onome iz kesice gore pomenute.

I onda, neki dan, nakon što sam mjesecima čitala šta jedan mladić iz Beograda po imenu Nikola ima da kaže o danu i svijetu, shvatim da ima redovnu rubriku koja se zove „Hiljadu lepih stvari“. I tu on tako svaki dan, ubaci po neku riječ, misao, osobu, zvuk. Trenutno je na broju 222. I onda sam se zapitala šta to moj dan čini lijepim, činim li ga ja nekome ljepšim, čemu se radujem i šta mi izmami osmijeh?! Kako su stvari krenule da se nižu na mom spisku, tako sam se i ja osjećala življom. Nabrajam, nabrajam, kao luda i opčinjena, ne mogu se zaustaviti. A lijepo mi je Staša rekla da neke blokade „moramo sami pobediti“.

I tako sinoć, ušavši u kuću mrtva oko 22h, odlučim da ću današnji dan da namjestim da mi bude lijep i da imam vremena za sebe, kakvog god. Da li vam je jasnije zašto jedem instant hranu danas? Nije da sam imala želju da uvijem sarmu, ali mi je bilo bitnije da se vama javim. Pošaljem mejlove profesorici švedskog, otkažem trening za danas u 17h i sredim sve za novine. Ustanem jutros u 8h, odem u školu, prezentujem to što sam imala, položim, hvala, hvala, direktno na posao, kad tamo novi momak na praksi. Frederik Mangupao. Ne šalim se.

Ulazim, pokisla i u žutim gumenim čizmama, izgovaram glasno „Gudmorgon“ ili vam dobro jutro, svi odgovoraju, Frederik ćuti. Kontam da je nov i da ne zna ko sam i da mu je neprijatno. Priđem mu, pružim ruku i uz osmijeh kažem: „Ćao, ja sam Danka, drago mi što se upoznajemo.“ Uz najčistije švedsko mumljanje Mangupao odgovara „Freeeederriiik… lup tup nup..“ nešto. Vidim da će ovo biti zanimljivo prijepodne. Okrenem se ka kuharu i upitam ga sa kim Frederik radi. Kaže on da radi u kuhinji, sa njim, da ima 17 i po godina i da je na redovnoj školskoj praksi za kuhara. Ovo mu je treća godina da radi praksu, ali prvi put kod nas. Brine me radni dan koji stiže, brine me njegov prvi radni radni dan na praksi kod nas, ali dok u svlačioni navlačim crnu unuformu obećavam sebi  u ogledalu da ću biti pozitivna, jer treba da izdržim do 15h, a onda moj slobodni „dan“ počinje.

Do 15h se desilo svašta, da vas ne davim. Frederik je najmrtvije stvorenje koje želi da postane kuhar od svih stvorenja koje sam do sad srela, a njihov broj nije mali. Ne zna kako se reže luk, ne zna šta ide u pastu karbonaru, spor je od najsporijeg i nema ama baš nikakvu ekspresiju, niti volju. A ja sa takvima teško izdržavam. Ulaze ljudi, dovoze voće, dovoze povrće, otvaramo za pola sata, svi pozdravljaju, otpozdravljaju, a Frederik ćuti i čačka po telefonu. Molim se da šef ne naiđe i ne tresne ga, inače ima običaj kada ga neko nervira, a ovaj nervira sve. Ćutim i gledam svoja posla, perem šerpe i razmišljam šta je to što čini Magupaov dan. Koje njega stvari čine srećnim? Koliko je njegov spisak dugačak?

Sve je već završeno i tiho i svi zajedno ručamo, a ja, znajući da je radoznalost ubila mačku, moradoh da ga pitam: „A šta radiš inače?“ Muk. Ćuti Frederik sa ustima punim pohovane ribe, ćute ostali u iščekivanju njegovog odgovora. Inače su cijeli dan jedni drugima prevrtali očima, jer uz svu dobru volju, objašnjavanje i pokazivanje, Frederik neće da mrdne, neće, pa neće. „U tim je godinama“, reče šef, „piri mu vjetar kroz uši“. Vjetar.

43. Vjetar.

Jedva je promumljao nešto za „rap“ muziku i izvadio ajfon. Odustala sam. Izašao je na vrata, prvi, bez pozdrava, samo je blago podigao ruku u pravcu stola. Nisam bila sigurna da sam shvatila poentu njegovog dana, ali sam uhvatila svoju za vrat i dobro je protresla. Ja moram da pišem! Moram! Pozdravila sam se sa svima, zgrabila jaknu i otključala biciklo. Put do kuće prošao je u nabrajanju lijepih stvari koje su mi pale na pamet. Sve mi je odjednom bilo inspirativno. Bus sa brojem 52, cvjećara na ćošku, ljubičaste lampe ispred indijskog restorana i sve mi je mirisalo na tastaturu, na mene, na instant zadovoljstvo koje je samo u hrani i u ničemu drugom. Kada sam sjela da pišem, došla sam do broja 28.

Nazvala sam mamu, a i poziv od mame ili poziv mami mora da se nađe na ovom spisku, a ona kaže čisti police i pere prozore u dnevnoj sobi. Sjetila sam se naše police sa knjigama i upitala je koja je knjiga zadnja u redu. „Priče iz 1001 noći“, odgovorila je. Moj broj, u trenutku sam pomislila i zahvalila se Nikoli na inspiraciji. On ima 1000 lepih stvari, ja imam 1001 lijepu stvar. Ta jedna stvar više ili manje ne znači ama baš ništa ako ne uviđaš ni ovih 999 ostalih i kroz život se vučeš kao prebijena mačka. Da li se čujemo? Da li me razumijete? Ako se ne čujemo, okrenite 0.

Za domaći imate od mene: da počnete da pišete svoj spisak, da ne zaboravite na njega i da mu se svakodnevno vraćate.

A ja svoj spisak nastavljam u ritmu novih pobjeda, jer su mi već uveliko nedostajale.

44. Katarinin osmijeh

45. Jutro na Bosforu

46. Crno-bijela razglednica

47. Miris stare knjige

48. Politikin Zabavnik

49. Skakanje sa padobranom

50. Visoki prozori

51. Crveni tramvaj

52. Trenutak pred san

bahama

Advertisements

2 Comments Add yours

  1. Vesna says:

    Uvijek topla, uvijek meka 🙂 kao mucasta dekica 🙂 ne mogu da zamislim u tvom tekstu oštricu noža niti krimi priču 🙂 samo nastavi, guštam.

    1. Kumo 🙂 hvala, ti znaš da ja nisam za noževe i krimiće, meni ovo mnogo bolje ide, to sam ja. A ti me znaš! 🙂

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s