Mašina mašina

Jedno popodne, 14.35h, jedna poruka:

„Dodji hitno na skajp.“

Jedna djevojka drugoj djevojci:

–          Nisam kući, šta se desilo?

–          Ne mogu preko telefona, moram nešto da ti (po)kažem.

–          Samo reci da li je dobro ili loše. Molim te reci da je dobro, ne mogu više loše vijesti.

–          Ruke mi se tresu, potpuno sam u šoku, ali predobro je.

–          Trudna si?

–          Rekoh ti da ne mogu preko telefona.

–          Trudna si, jesi?!!! Vjerila si se? Šta je?

–          Kad ćeš biti kući?

–          Večeras poslije 22h.

–          Čekam te.

–          Bože, da li je moguće…aaaaaa!??

           Nema odgovora.

Sati je 22.06h. Lidija sjedi za svojim bijelim laptopom i čeka Mašu da joj se javi. Maša je uvijek invisible na skajpu, a više je tamo od svih drugih ljudi koje poznaje. Ona će je kao po običaju nazvati čim se nevidljivo pojavi. 22.08h. Maše još nema. Ona za to vrijeme čita na Buki predgovor Gospođe ministarke i snažne istine Branislava Nušića. Teško je reći da postoji neko posebno vrijeme kada se Nušić čita ili ne, ali ima li boljeg vremena za malo satire nego danas kada sve odiše učmalošću, frigidnošću i lažnim vrijednostima. Google Chrome se opet zakucao, a tek je na trećem pasusu teksta, a onda je skajp „prestao da funkcioniše“. Ljutito restartuje računar i po hiljaditi put obećava sebi da će od prvih ušteđenih para kupiti Mac i raditi bez Windows bubica. Mac baš nekako ide uz nju i imala je osjećaj da se na njemu ljepše čuje zvuk kuckanja po tastaturi. U stvari, bila je sigurna u to.

Čuje se zvuk skajpa koji obećava da je opet u kontaktu sa svijetom i čeka te vijesti koje Maša treba da joj saopšti. Šta se desilo? Smirila se kada je čula da je predobro. Znači nešto je što oduševljava, a Maša nije neko koga sve oduševljava. Maša zna šta valja, Maša je uvijek na buvljacima znala da nađe polovne leviske koje izgledaju kao nove. Maša je kupila Ray Ban naočare kada su svi nosali one velike, ogavne crne koje prekrivaju pola glave. Maša je uvijek drugima poklanjala nešto posebno, nešto što je poklanjalo i dio nje same. Ovo mora da je neka velika stvar. A šta ako je zaista trudna i ako se udaje? Još ne može da prihvati da je došlo to vrijeme, da su daleko odmakle od kikica i izderanih koljena nakon spuštanja crvenim ponyem niz nasip.

           Maša is calling Maša is calling Maša is calling Maša is calling Maša is calling Maša is calling Maša is calling

–          Halo, pa gdje si?

–          Izvini, izvini, sad sam uletjela u stan, izvini. (Maša ima osmijeh od uha do uha.)

–          Šta se desilo? Pričaj, jesi dobro?

–       Hihihih (Maša se zagovjetno smješka). Ludačo, nisam trudna, nisam vjerena, nisam dala nikome nikakav zavjet (opet smijeh)…još, aliiiiii, možda ću ga sada dati tebi pred skajpom i još nekim.

–          Prestani da mi šifriraš, danas sam pojela 3 sarme i pola kile pečenja i nije mi do rebusa. Pucaj! Šta je?

–          Jel’ sjediš?

–          Ne, ne sjedim, ležim.

–          Još bolje, lezi i pazi da se ne zagrcneš.

–          Ležim Mašinka, počni već jednom, nervozna sam.

–        Danas sam dobila paket, počela je uzbuđeno. Sad već pričam normalno, ali kada sam ga dobila mislila sam da se neko šali sa mnom. I ako ti ne izgledam previše uzbuđeno, vjeruj mi da jesam, samo sam već prežvakala dosta toga za ovih osam sati od kad smo se čule danas. Sjećaš se kako smo uvijek pričale šta je bitno kod poklona i kako ja gledam na poklone i kako volim da poklanjam i sve to.

–          Da, znam sve.

–          E, pa taj paket je imao skoro 5 kg i bio je upakovan u pink ukrasni papir. I stigao je iz Amsterdama, direktno na moju adresu.

–          Iz Amsterdama? Koga ti imaš u Amsterdamu?

–          Pa mislila sam nikoga, ali ispostavlja se da ima ljudi koji vole iste stvari kao ja i koji su mi čudno bliski i . . .

–          Mašo, odapni, majku mu! Od koga je paket? Šta je u njemu? Pet kila hašiša? (smijeh)

–          Hahaha…nije to, paket je od Njega.

–          Šta će On u Amsterdamu?

–          Išao je poslovno nešto na par dana.

Lidija je očekivala nastavak. A onda se Maša pomjerila u stranu i umjesto njenog lika vidjela se crna kutija.

–          Lidija, jel vidiš?  – uzbuđeno viče.

            VIDIŠ LI?

–          Vidim nešto crno. Ili reci šta je ili upali neko svijetlo, pa pola 11 je, ne vidim bijelu mačku.

–          Onda Maša teatralno skida poklopac i ona u prvom redu obasjanom lampom vidi niz slova: Z X C V B N M ? . !

–          Mašina! Pisaća mašina? MAŠO, da li je to R E M I N G T O N? Mašo, da li me zezaš???

Ona se glasno smije i urliče.

–          Da da da da da DA DA DA DA!

Lidija je gledala u sve one žute tipkice, okrugle i tako retro. Uzdasi oduševljenja i raspamećenosti izlazili su iz nje kroz neobjašnjive krike. Kako je ona postavljala pitanja, tako je Maša okretala mašinu i pokušavala da joj ukaže na svaki detalj.

–          Sjećaš li se… – počela je Lidija.

–          …kako smo krišom uvlačile papir u narandžasto-bijelu mašinu tvog tate i kucale dok nas ne otkriju? – nastavila je Maša. I kako smo obećale jedna drugoj da će prvi pravi rukopisi moći biti pisani bilo gdje, ali bar će predgovor biti pisan na pisaćoj, na Remingtonu. Jer Remington je istorija. A istorija piše priče. Naša istorija piše priče.

–          Ne mogu da vjerujem! – dvije djevojke u kasnim dvadesetim i u potpunom transu zadivljeno zagledaju mašinu. Jedna uživo, jedna preko ekrana.

–          Li, pazi, jedno je dobiti mašinu, jedno je dobiti Remington. Ovo je prva portable verzija i iza piše Made in USA i znaš li iz koje je godine?

–          Iz koje?

–          Iz 1922.

–          Ne zezaj? Pa stara je skoro sto godina.

–          Da, i radi. A znaš kako znam?

–          Probala si da kucaš, valjda?

–          Ne, nisam… Nego sam otvarajući i trgajući, prvo papir, a onda neku kutiju od zvučnika u koju je bila upakovana, pa onu sigurnosnu pucketavu foliju, došla do crne kutije i onda je zasijala ona, a unutra je bio uvučen papir i iskucana Njegova poruka.

–          Šta je napisao?

Na bijelom A4 papiru je stajalo:

                                        Za sve naše buduće priče. O ljubavi.

                                                                                         Amsterdam 1.maj 2013

–          Aaaahhhh… Baš tako?

–          Baš tako!

–          On je taj! Mašo, znala sam to i ranije, ali sve ovo…

–         Li, on je to našao na nekom buvljaku u Amsterdamu i kupio, znao je koliko će me oduševiti, znao je sve, jer sam mu pričala mnogo toga o mašini i mirisu i zvukovima i greškama i nemogućnosti da se greške ne vide i o tome kako su one davale identitet tekstu i dušu priči. I onda je došao u stan i otvorio je i čistio nekim WD-40 uljem i sređivao je i satira je to da ga je više koštalo slanje nego mašina. I da, morala sam sve da ga pitam, jer sam vidjela jednu Remingtonku koja je koštala basnoslovno i nisam mogla da vjerujem da je takva jedna u mojoj sobi, sada. I sve me je skucalo, počela sam da se tresem, jer nije to bila samo mašina, bio je i On i mi i ja i priče i ljubav i njegova volja i želja da jednu za mene pronađe i da na njoj otkucam svoj prvi predgovor o kojem vi, moji nabliži, pomalo znate.

Lidija je zabezeknuto slušala i nije nalazila riječi. Šta da kaže? Sve je izgledalo suvišno i bajkovito. I njen nepostojeći Mac i ovaj skajp i to što nisu zajedno da popiju crni čaj nad crnom Remingtonkom. I možda zapale po jednu, ’nako, ne uvlačeći.

–          Li, krivo mi je što nisi ovdje da podjelimo sve ovo lijepo.

–          I meni Mašo, ali čim dođem, sješćemo kao nekad pred tatinu. Obećavam!

–          Obećavam!

–          Uslikaj mi je i pošalji! Da imam.

–          Hoću Li, odmah.

–          Ajde, skoro je pola 12, idem da spavam, spustiću je pored kreveta, možda mi dođe inspiracija preko noći – glasno se nasmijala u nevjerici.

–          Hajde i pošalji mi fotku da imam. Ne zaboravi!

–          Šaljem ti je.

–          Ljubim te!

–          Pozdravi ga kad se čujete, kad se vrati. On je divan. Nemam riječi.

–          On je predivan – tiho je rekla Maša.

–          Ćao!

–          Ćao, ljubim te!

U ponoćnoj tišini svoje sobe Lidija gleda pristiglu fotografiju prve verzije Remington Portable. Zamišlja Mašu u njenom prvom ličnom stanu u kojem je prvu unosi i stavlja na prazni parket. A onda ulazi njen pas, njegova maca, on i karavan ostalih šarenih stvari.

Sjetila se i Doručka kod Tifanija i prestrašene djevojke koja je živjela sa bezimenom mačkom.

Sjetila se svog Mac-a. Izgledao joj je pomalo smješno sad, ali nekad Remington, danas Mac, tako ti je to.

Čija je bila ova mašina? Šta se kucalo na njoj? Da li je bila u vlasništvu muškarca ili žene? Preživjela je rat, Holandiju, ko zna odakle je tu došla. Imala je iskrzanu sivu boju sa strane, tamo gdje se ruke odmaraju od dugog pisanja. I na sredini, tamo gdje se riječ, jedna od druge odvaja.

Zaspala je srećna, imajući u glavi obrise priče koju će iskucati ujutru, lupkajući po nekoj tvrđoj tatsturi.

Ova priča je istinita.

Ova priča se desila Nekome.

Neko je dobio Remington Portable pisaću mašinu.

Maša je dala obećanje.

Image

„Obećavam da ću do 2022 godine, do stotog rođendana moje Remingtonke, napisati sve ono što predugo čuvam u sebi.“

Advertisements

5 Comments Add yours

  1. Rodjendanica says:

    Divno! 🙂 Divno!

    1. Kad Rodjendanica napise da je divno ❤

  2. Dzex says:

    Zasto ja uz sve tvoje price moram da placem kao kisa?????Danka stvarno si umetnik… Umes da preneses svaki kutak svojih osecanja ,a ona koja su izmedju redova su citkija i citljivija i to daje posebnu car :):****

    1. Dzexi, vjerovatno places jer znas mene i znas da je sve preneseno iskreno. Ali tu i jeste car, a price su srecnije i srecnije. :*

  3. Nevena says:

    Ajoooj!!! Citam, smejem se i najezena sve vreme!

    :*

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s