Poštar nije zvonio

Kažu da su najbolji oni lažovi koji sebe ubijede u laži koje sami izmisle. Posmatrajući stvari tako, ja sam jedan od najboljih lažova, takozvana lažovčina. Već tri godine, gledajući u grubo, lažem sebe da nije tako loše i da će biti bolje. Da ne spominjem da od onih frustrirajuće patetičnih i niskointeligentnih fora tipa „što te nije ubilo…“ i „ko zna zašto je to dobro“ i „dobro je dok nas ne tuku“ ne dobijam samo osip nego i napade bijesa i želju da osobi koja mi to, u „najboljoj namjeri“, kaže dobro izudaram ovim novonaučenim bokserskim folovima. A svi znamo da sam zagovornik mira, razgovora i teški protivnik nasilja bilo kog tipa.

Gutamo mi svi svaki dan mnogo toga. Istini za volju, nema osobe sa kojom nakon par intimnijih rečenica ne dođem do nekih visokokaloričnih problema. I preguramo velike stvari, vratimo neki visokorizični kredit, prebolimo neku tešku ljubav (lažu vas oni koji kažu da ljubavi nisu teške), izborimo se sa kojekakvim boleštinama, oplačemo tu i tamo, pomislimo JAKI smo, a onda nas neke tako sitne stvari ispomjeraju, dovedu do ivice ludila i shvatimo, tada, kako smo u stvari mnogo istrošeniji i izlizaniji nego što mislimo. Mene je do tog zaključka dovela jedna čestitka, u čistoj, jednostavnoj bijeloj koverti, koju primalac nikada nije dobio.

Da sad ne trubim o tome koliko je teško zaraditi novac, kao da to već ne znamo, preračunavamo satnice, kašnjenja, sabiramo i množimo koeficjente i oduzimamo račune i rate. Elem, u vrijeme vaskršnjih praznika, svima nam treba poneka kinta, kao eto praznik je pa da se počastimo, napravimo rusku salatu i kupimo dvije vrste voća. Negdje pred 1. maj odlučim da pošaljem mami čestitku i da joj, simbolično, za Vaskrs pošaljem koju krunu. Dugo sam birala čestitku. Katolički Uskrs je već uveliko prošao, te su povukli sve praznične varijante sa jajima, zečevima i pilićima. A ja sa zečevima i pilićima i nemam mnogo toga zajedničkog, ali kuvana jaja jako volim, to moram da kažem.

I tako izaberem neku neobičnu, ljubičasto-tirkiznu, sa djevojčicom koja drži neku tetu za ruku. Pomislim da je ta teta moja mama, a da sam ja djevojčica, napišem unutra

                                      „Mama, srećan vam Vaskrs. Puno vas volim. D.“

I ubacim 500 kruna. Otprilike 50 evra, za vas koji ste daleko od skandinavskih valuta. Prije nego što sam ubacila malu pošiljku u sanduče, prođe mi kroz glavu nadam se da pisamce neće zalutati. Evo, danas je 18. maj i moja mama još ujutru zaviri u sanduče, a ono – bez koverte. A virka već 6 dana, jer sam tad priznala da sam poslala i morala da pitam da li je dobila slučajno nešto od mene. Rekla sam samo da je čestitka, jer mi je bilo žao da joj kažem da su unutra i krune, bojala sam se da se ne rastuži, zbog mene. Ali mama zna. Mame uvijek znaju, ne znam kako, ali znam da je tako. Ali ona voli moje čestike, i sa krunama i bez njih. Jedno ih vrijeme drži na frižideru, na magnetu, a onda staru spakuje, a novu, koja pristigne, stavi na vidno mjesto. I tako već dvije godine, koliko joj nisam blizu.

Dala sam poštarima svijeta vremena do petka, tj. juče. A onda sam jutros ustala i nazvala mamu.

–          Jesi dobila išta?

–          Nisam, jutros sam pila kafu vani i gledala sam u sanduče, nema ništa.

–          Ah, nema veze, odglumila sam.

–          Ma, naši poštari, garant je zametnuta negdje.

A vi ne znate kako ja mami inače šaljem razglednice i čestitke, a nikad joj ne kažem. Volim kad se iznenadi, kad u sred mjeseca iz koverte izviri topla riječ i neka sitna brojka u evrima ili krunama. Ozari se i sva vesela kaže „Pa sine nisi trebala, imamo mi, čuvaj za sebe, tebi tamo treba više“. I ona to stvarno misli. Jer, to je mama. I ne mogu se te male stvari porediti sa onim što stigne bankom, što okruni provizija, što se pošalje po nekome ko ide na Balkan na godišnji.

Da sam bar poslala neko vrijednosno pismo, nego sam poslala pismo A-klase za zemlje van EU. I nisam dobila nikakav papir, valjda jer Šveđani ne otvaraju tuđa pisma, pa im je suludo da tako nešto i izdaju.

A naši poštari? Zamislite da otvaraju pisma iz inostranstva!? Jel ima poštara među vama? Otvarate li vi pisma iz dijaspore? Otvarate li ikakva pisma? Oblila me hladna nevjerica da se neko toga dosjetio i da je mamina čestitka za Vaskrs u rukama neke treće porodice. Kao da je njima potrebnija nego mojoj. E pa nije! Poštaru moj, nije! Djevojčica i teta. I možda nemam pravo da se žalim, jer nemam nikakvu potvrdu da je unutra bila neka novčanica, ali ja se žalim evo lastama i pišem u vjetar i ne možeš mi ništa! Ali nadam se da je tvoja žena napravila rusku sa ekstra majonezom.

PS. Ova priča je nastala kao glupa fraza „Nada umire posljednja“, jer ću možda njome pogurati lijenog poštara iz najduže ulice u gradu, da u ponedjeljak ujutru obraduje mamu čistom, jednostavno-bijelom kovertom sa Sjevera. Lažem sebe. Lažovčina.

mum

Photo found on: http://i-wannabeforeveryouung.tumblr.com/post/31478155461/hipster-tumblr-on-we-heart-it

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s