No women, No drive

Zime mi padaju teško. Ako izuzmemo činjenično stanje straha koje mi je prouzrokovao pad na Zlatiboru 2. januara 2007-e i pri tom skršeno koljeno, a koji se manifestuje i do dana današnjeg, svi drugi razlozi su potpuno neutemeljeni i apstraktni i plod su čiste slučajnosti. Odnose se na neku emotivnu nestabilnost, lako padanje pod kandže melanholije i sveopšti utisak usamljenosti pod treperavom svjetlošću prazničnih lampica. Naravno, kroz prošlost, kao u inat gore navedenom, sve loše stvari dešavale su se baš u hladnom periodu godine, te je to doprinijelo slaganju taloga na omraženu zimu. Iako sam po rođenju „zimsko dijete“, nije mi jasno kad je i zašto nastao taj moj nesporazum sa zimom, pa nas neće i neće. Jedna od rijetkih stvari koje zimi volim jeste ušuškavanje u neki mali, neupečatljivi kafe, koji u unutrašnjosti krije milion sitnica, možda jednu macu, veselog konobara i pogled na ulicu. Pored prozora je topli radijator, par raznobojnih retro fotelja od pliša, a na stolu topla čokolada sa šlagom i mančmalovom i kolač preliven želeom od maline. Tu sam naravno i ja, zagledana u ljude koji prolaze i njihova lica, omotana ručno štrikanim šalom, na krupne rupe.

…….

Ja sam spavala do prozora jer je Sana taj semestar imala predavanja rano ujutru, što je značilo da se već gužvala u nekoj od „pedesetica“. Začula sam lupanja vrata tik ispod prozora i pomislila: „Evo ih“. Skočila sam iz kreveta, srce mi je snažno lupalo a suze su mi već bile tu negdje. Lagano sam povukla zavjesu i provirila kroz spuštene roletne. Nisam vidjela da iko otvara kapiju. Samo da ne dođu, samo da ne dođu, šta ćemo ako dođu!? U ulici je postojala neka firma koja se bavila špediterskim poslovima i njihovi zaposleni parkirali su se gdje god stignu. Smirila sam se kada sam vidjela njihov logo na nekom od poznatih auta.

Kada smo Sana i ja počele da studiramo i živimo zajedno, grijale smo se na gas. Kuća nam nije bila izolovana, ali smo uspjevale da temepraturu unutra dovedemo do 22 stepena. I računi si bili pristojni. Sa godinama, međutim, naš život zimi, na novosadskoj periferiji, bivao je sve skuplji. Cijena gasa je strahovito rasla, a mi smo malo pomalo zavrtale jedan po jedan radijator i skupljale se u sve manji dio kuće. Na kraju smo i u kupatilo ubacile grijalicu koja bi radila samo pred kupanje,  a spavale smo na sofi na razvlačenje u dnevnoj sobi, u prizemlju. Bilo je i tu čari, moram priznati. Grijalica „vruć vjetar“ pržila je samo u onom pravcu u kojem se postavi, dok bi ostatak kupatila bio hladan kao ledenica. Ali ujutru, kada sve steže, a košava najavljuje nemilosrdnost, bilo je lijepo stati, onako žmureći, pred nju i uz vrelinu otvoriti krmeljave oči. I sve je to tako trajalo dok nije postalo nepodnošljivo skupo. Komšije iz ulice su uglavnom u jutarnjim časovima, praveći odmor od lopatanja, mrkim facama negodovali protiv strašnih računa koji su se jedva izmirivali, pa djelili u nekolika rata, pa polovili na pola i slično. Bili su tu i ti strašni termini za isključenja. Rano ujutru, bijeli terenski kombi krenuo bi da isključuje neredovne platiše ili neplatiše, kako god. Jedan smo mjesec to bili i mi. I tako sam se svakog jutra budila pred zoru, očekujući bijeli kombi, koji će iz žutog sandučića izvući neki dio i vratiti ga onda kada se sve izmiri i plati njihov ponovni izlazak na teren. Istovremeno sam očekivala poziv roditelja koji bi mi javio da su tati „legle“ pare koje već predugo čekamo i da odmah odem da uplatim to što treba. Pare nisu stizale, a meni su jutra predstavljala noćnu moru. Loše bih spavala, trzala bih se na svaki šum od svitanja i obećavala sebi neke bolje dane, neku podnošljiviju zimu. Onoga jutra kada me nije probudio zvuk lupanja vrata, već zvono, znala sam da gubim bitku sa zimom. Žuti papir zakačen između ivice vrata i vanjskog štoka značio je da nismo na gasnoj mreži, da nemamo toplu vodu ni grijanje. Dobro jutro.

…….

Trenutno živim na Sjeveru, na jednom brdu i do centra mi treba tramvajem oko 23 minuta, autobusom oko 42, a pješačila još nisam pa ne bih mogla precizno da kažem. Zima je i pao je snijeg. I bio je Sven u cijeloj regiji u posjeti. Ostavio je za sobom porušene borove, izvrnute bicikle i uništenih nekoliko krovova i fasada. Od tih porušenih borova danas sam pravila vijenac za vrata, da malo osvježim sumorni hodnik u kojem žive Somalijci, par ludih Poljaka, četiri Kineza i jedan zalutali Šveđanin kojeg još ni jednom nisam srela, pa mi se sve čini da je on tu „ilegalno“ na spisku, čisto demokratije radi. Zimi kad padne snijeg, saobraćaj je u kolapsu. Tramvaji kasne, busevi se ne pojave, a biciklom se odavde niko ne usuđuje ići. Da bih stigla na posao u 4.50h ujutru, ustajem u pola 4. Istrčavam iz kuće najkasnije u 4.13h i zadihana stižem na stajalište u 4.24. Travaj stiže u 4.26h. To je prvi jutarnji u kojem sjedimo: raznosač novina, čuvar na Željezničkoj, čikica koji skuplja limenke, još neidentifikovana plavuša vidno nervozna i dvoje Kineza koji zajedno čitaju jedan besplatni primjerak časopisa Metro. Jutros nema plavuše. To znači da je prespavala. Ali nema ni tramvaja. Ako ne stigne za 4 minuta, zakasnila sam na posao. I to ne malo. Prepuštena sam na milost i nemilost (ne)redu vožnje. Čujem u daljini huk, mislim da stiže. Olakšano dišem i iz džepa vadim telefon. Sjedam u prazni tramvaj i pokušavam da se održim budnom.

www.blocket.se

Već duže vrijeme tražim polovnu,staru stolicu, običnu, najobičniju, jednostavnu i pohabanu. Pretražujem najveći švedski sajt polovnih stvari i ništa ne pronalazim. Ako je nešto bar približno dobro, onda je skupo kao novo. Nakon mjesec dana bezuspješnog traganja, zaglavila sam u kategoriji antikviteti. Vjerovali ili ne, tamo za takvu, trulu stolicu traže i do 200-300 evra. Shabby chic je postao luksuz. Bijesna sam na trendove. Sad je kao IN da svi nešto prepravljaju i to, pa je i smeće antikvitet. A čekaj, čak i da nađem stolicu, kako bih je dovukla do naselja? Zima je, biciklo ne vozim, a mogla bih na paksic. Taksi je skuplji i od stolice iz kategorije antikvitet. Kako da je vučem, na ramenu do tramvaja!? Ko zna u kom gradu regije živi osoba koja će mi prodati stolicu. Nemam auto. Zima je. Ne znam nikoga koga mogu da cimam za stolicu. One koje znam ne želim, smijali bi mi se. Moja stanica, iskačem. Cijeli dan razmišljam o pogubnoj činjenici da stolicu i zamišljeni plan njenog renoviranja ne mogu da sprovedem do proljeća. Pih.

…….

Vraćam se kući. Šetam do stanice sistemom pospanog pingvina jer je klizavo i bojim se da nešto ne izvrnem. Neki zglob, koljeno, rame i slično. Bole me kukovi od tog mic po mic kretanja. Telefon se, naravno, ugasio. Umorna sam i bole me leđa. Stiže 11-ka. Dobro, posmatraću lica ljudi da ne zaspem. Na stanici „Bellevue“ ulazi momak koji ugurava nešto kroz vrata tramvaja. FOTELJA. Šarena, stara fotelja, fiksirana za neku spravu na točkiće, slična onoj koju bakice vuku na pijacu kada im stigne penzija, samo veća. Ugurao ju je u prostor za dječija kolica. Hah, nasmijah se. Tako ću i ja. I ta diskriminacija da tu samo stoje ljudi sa kolicima. Nabaviću i ja kolica i svoju bebu – stolicu. Zima će meni da pobrka planove, neće! Posmatram fotelju sa divljenjem, gledam kako ju je uvezao onim elastičnim špagama, sa kukicama na krajevima. Kakva ideja! Izlazi iz tramvaja 2 stanice prije moje. Posmatram kako se spretno ponaša sa kolicima i foteljom i svi ga začuđeno gledaju. Napolju je bljuzga i mokro je i pada. Put odatle vodi uz brdo. Dok tramvaj uz pištanje kreće, vidim ga kako se napreže i svom snagom gura naprijed, uz brdo, kao Sizif. Sizif sa točkićima.

……

Otključavam vrata stana. Na podu je bijeli papir sa nekim obavještenjem. Otresam prljave čizme i podižem papir.

Blablatruć drž ne daj….Temperatura stana treba da iznosi od 20-21 stepen. To je idealna temepratura za stanovanje, prema propisanim standardim. Isključiće privremeno grijanje onima ukoliko se otkrije da su pokušali da reprogramiraju radijatore na veće temperature i snosiće troškove izračunate kazne. Blablabla…

–          Halo, ej ćao, ja sam. Šta radite?

–          …..

–          Dobro sam, nego, rekli ste mi prije da imate onaj radijator na struju koji vam ne treba, jel bih mogla ja da ga dobijem, baš mi je nešto hladno u stanu, izmjenili su sistem grijanja!?

–          …..

–          E super, baš vam hvala. Kad ćete doći do mene na kafu?

–          …..

–          Ok, vidimo se onda, pozdravi ostale. Ćao.

Popalila sam svjećice, skuhala toplu čokoladu i legla u sofu. Ne volim kad je zima. Ne volim kad nešto ne mogu sama. Ne volim kad sve podsjeća na prošle zime. Zime mi padaju teško. Ako izuzmemo činjenično stanje straha koje mi je prouzrokovao pad na Zlatiboru 2. januara 2007-e i pri tom skršeno koljeno, a koji se manifestuje i do dana današnjeg, svi drugi razlozi su potpuno neutemeljeni i apstraktni i plod su čiste slučajnosti.

 ideas

Advertisements

12 Comments Add yours

  1. Lana says:

    oooo i kod mene je zima, samo -44° 🙂 i sta kazes na malo ruma u toj toploj cokoladi? 🙂

    1. Lana says:

      ajme, pogrijesila sam crtani… htjela sam Studenka

      1. Obozavam Studenka! O-b-o-z-a-v-a-m! :*

    2. Rum apsolutno da! 🙂 Ali Laco, -44, pa ja to ne mogu zamisliti!

  2. Aleksandra says:

    Ali, “no woman no drive”, heheheh Joooj, pa tek sad posle ovog tvog posta mi je jasno kako ti nisu legli oni moji postovi. Samo su ti jos oni trebali 😦 I ja se slazem sa komentarom od gore, da stavis malo ruma u cokoladu. Pa ga posle pomesas sa malo koka kole. Pa onda… Barem na jedno vece da ti umiri emocije – to te tvoj psiholog savetuje, hehehehe Drzim fige za avanturu “stolica”, i jedva cekam pricu o istoj! Veliki topli poljubac iz prehladnog NSa

    1. Ljubim ja psihologa i zahvaljujem na ovim zdusnim savjetima :). Desice se, sigurna sam, samo ne znam kada, ali prica stize! Legli su meni tvoji postovi, samo su mi teme teske za jednu zimu ;). Ljubim te, hvala sto citas!

  3. SuzaSa says:

    Danka, kao ”zimsko dete” koje je takođe u sukobu sa hladnom zimom, ali samo s’hladnoćom, jer me sve ostalo očarava, u potpunosti te razumem. Mislim da ona tvoja improvizovana jelkica može bar da te ugreje onako oko srca i ulepša ovu zimu. I da, želim ti da se što pre pojavi ona prava foteljica pa da se ova priča nastavi ❤

    1. Hvala Suzo! I ja se nadam, cekam je bas dugo, strpljivo… Pratimo se 😉

  4. Nevena says:

    Ti tvoji postovi, sto u srce pogadjaju… Citam ih i uvek mislim koliko si ti jedna snazna zena! Volela bih da mogu da dodjem na toplu cokoladu kod tebe. Ja volim Svedsku a ne znam ni zasto je volim. Ne znam, mislim da mi ni zima ne bi smetala. Mozda mrak, to bih teze podnela. Ako ikad dodjem bas tu zauvek, volim sto cemo zimi piti tu cokoladu. Moze i s rumom:)
    Ma sta no women no drive?! Mozes ti sve, samo ti nekad usfali ideja 😉

    1. Molim te, dodji sto prije!!! ❤ 🙂 da se ne ohladi rum u cokoladi.

  5. Nevena says:

    Uzivanje je citati te! ❤

    1. Hvala ti sto si i veceras tu. ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s