Lejla u dimu cigarete

U utorak sam kupila kutiju cigara. Pušila sam od posla do tramvaja, bilo je već prilično kasno i oko mene se kovitlao smrad duvana i zgusnutog  vazduha pred kišu. A ja čak ni ne znam da pušim niti da uvlačim dim u pluća, već onako fućkam. Dan prije nego sam kupila cigare poslala sam sestri link u kojem se navodi koje su to sve štetne tvari u jednoj cigareti, a sve u namjeri da se batali pušenja, jer ona baš uvlači i sve kako već ide. Ništa mi nije odgovorila. Pred ponoć sam ušla u zgradu, u hodniku je smrdilo na dosadu i užegle čarape, a ja sam sama sebi smrdila na znoj, duvan i proćerdanost. Sjećala sam se scena kada sam i zašto ranije znala da zapalim. Bilo je to pred ispit, kada u izlasku popijem koju više, kada su me ostavljali frajeri, kada nisam mogla da nađem posao, kada smo cure i ja iz dosade pušile na keju ili ispred škole (davno nakon što smo je završili), kada sam se preselila pa nisam imala sa kim da se družim i kada mi se vrištalo. I uvijek se završavalo na jednoj pakli. I onda pauza koju godinu, pa opet jedna kutija i tako u krug. Istorija se ponavlja.

U srijedu sam pušila od stana do tramvaja, potom na pauzi, a onda i po povratku od posla do tramvaja. Komada tri. Teški dani ležali su mi na grudima. Padala je i kiša na sve to i meni ko da nikad više nije prijala. Stojim ispred Željezničke, čujem samo zvukove točkića koji preskaču po betonskim pločama, užurbane korake, u ruci mi cigar i telefon. Gledam u nebo, pa u pod. Trči mi se. Briše mi se fejsbuk i instagram, tviter sam već obrisala. Trči mi se. Onako u patikama i trenerci, po kiši, ono kad ti kiša daje još jaču energiju, da sve izbaciš, da trčiš i plačeš, a da se ne vidi, možeš i da jecaš, svi bi mislili da sam bez kondicije. Trčalo mi se agresivno, bar deset krugova na pomoćnom borčevom stadionu. Ali morala sam nazad na posao. Onda sam bacila ćik, izašla ispod nadstrešnice na kišu i zinula. Sitne kapi upadale su mi u usta, ispirale bljutavi okus duvana i neobjašnjive nemoći, a onda sam onako muški pljunula i rekla sebi: Bravo, digla si glavu i to na kiši. Ostatak dana prošao je brzo.

U četvrtak, to jest juče, slična situacija kao u srijedu. Komada tri, iste relacije, pauza i plus jedan cigar koji sam dala nekoj ženi koja je prosila. Zadnji radni dan pred godišnji. Kiša je pljuštala, gosti su bili naporni, nije se moglo disati, Martina i ja smo bile same, posla hrpa, ona u svađi sa dečkom, a ja sa samom sobom. Meni se kroz glavu čitav dan vukla neka melodija koju nikako nisam mogla kristalno da čujem. I to me izluđivalo. Martini sam na našem namjerno pogrešno pjevala: MarTina MarTina MarTina, zar ne znaš da volim te ja… MarTina MarTina MarTina, zar ne znaš da moja si sva? Ona se smijala i tražila da joj prevedem. A onda je trebalo da se unesu i slože stolice i stolovi sa terase. Ko će? Danka će, ona to najbrže. Istrčim na kišu, napakujem četiri stolice pa trčim nazad, a košulja po leđima sve tamnija od pljuska koji tambura po leđima. I tako 11 puta. Dok sam uvezivala terasu, pojavi mi se iza leđa jedan stariji čovjek, gost, koji ponekad svrati, ali nikad ne komunicira. Pogledao mi je u pločicu sa imenom:

–          Danka, jel mogu da dobijem jedan čaj? Ispružio je šaku ka meni i u njoj držao dvije zlatne kovanice od po 10 kruna, jednu od 5 i četiri od 1 krune.

Baš kada sam htjela filmski i teatralno da kažem „A jel ti vidiš da ja ovdje radim, imaš Martinu unutra idi naruči od nje, sva sam mokra i terasa je upravo zatvorena i nisam raspoložena“, kupio me je tim personalizovanjem, time što je na leđima imao spakovanu gitaru i što je upravo na zemlju spustio malu stoličicu i rekao:

–          Ej, a neću ja tebi da smetam, evo, ti oribaj ovdje, ja ću sjesti u ćošak i malo svirati, jel to u redu?

Kad čovjek radi na željezničkoj, navikne na najčudnije ljude i svi mu ti ljudi poslije nekog vremena postanu normalni, a ovi normalni gosti – obični i dosadni. Bez riječi sam se okrenula, ušla unutra, napravila čaj, izbacila račun, Martina me onako gleda, a ja joj kažem: „Eno, imamo jednog muzičara na terasi, imaš li želju?“ Martina se nasmijala i ponovila samo: „MarTina MarTina MarTina“.

Spustila sam mu čaj na sto koji je stajao naopačke, a ona je već krenuo nešto da svira.

–          Izvoli, prijatno.

–          Danas kiša, slabo sam zaradio, sad bih da se ugrijem malo i da uživam, reče.

–          E pa super, neću ti ja smetati, samo da uvežem ovo do kraja i da oribam pločice.

Ništa nije odgovorio, unio se u sviranje. Bila sam pri kraju kada me je kroz neki ton upitao:

–          Voliš li Claptona?

Tad mi se kao bumerang vratilo:

Layla, you’ve got me on my knees.

Layla, I’m begging darling please.

Layla, darling won’t you ease my worried mind”

–          Znaš li Layla, upitah?

Nasmijao se i krenuo…Pjevala sam u glavi svoju melodiju, koja je možda i bila Layla od početka tog dana, u ruci sam držala četku i kantu sa vodom, a on kao da za sebe reče, ali glasno:

Eh, još da mogu zapaliti”.

Pitala sam se šta mi to nebesa poručuju?

 

Lejla.

 

Advertisements

6 Comments Add yours

  1. Nevena says:

    Baš si mi nedostajala, Danka.
    Uvek kad čitam tvoje postove dobijem neopisivu želju da te zagrlim i napravim ti večeru i onda da pijuckama vino zajedno. Možemo i da zapalimo 🙂
    Valjda su nam duše sličnog senzibilteta i uvek me tvoje reči duboko dirnu.

    1. Sve nabrojano vrlo rado moze! Jedva cekam ❤ :*

  2. Aleksandra says:

    E Danka, Danka, Dankaaaa… Poruke su svuda oko nas. Samo ih treba citati i pratiti. I meni su nedostajale tvoje pisanije. Nadam sa da su ti barem malo pomogle da se rasteretis. I zamisljam te da si zapalila cigar dok si pregledavala ovaj svoj tekst? 🙂

    1. Ovdje se ne smije se pusiti u zatvorenom, tako da nisam pusila dok sam pregledavala tekst, ali jesam kasnije ;). Pratim poruke i pratim tvoje nove price, bas si inspirisana pred veliki dan ❤ sjajno mi je to! .*

  3. AustersGirl says:

    Mogu li ja samo copy-paste od Nevene? 🙂 Volim tvoje price jer mi uvijek pomjere percepciju…

    P. S. Sutra je Noc muzeja i ja cu traziti inspiraciju u izlozima sarajevskih banaka. Moze i violinistica 🙂

  4. Moze sve! iako kasnim sa odgovorom, nadam se da percepcija ostaje ista ❤

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s