Moj Miki

Kada sam ušla u taksi i rekla, do Zlatarske ulice, osjećala sam se kao pred ispit. Nervoza i trema, ponavljanje gradiva u glavi. Imala sam spremljen govor, ali sve mi se činilo da se to ipak može puno bolje formulisati.

– Zdravo, znate ja sam dolazila već dva puta i vas nije bilo… daj kakve veze ima što si dolazila dva puta.

– Dobar dan, meni su rekli da ste vi ovdje najbolji za popravke ovog tipa…šta sad lupetaš sa tim najbolji!?

Meni znate ovo baš puno znači… baš njega zanima što to tebi puno znači.

Sa ćoška do zlatare vučem se mic po mic, klizajući se po bljuzgavim, klizavim, kamenim kockama. Dan će biti dug, a meni se pingvinski pokreti brzo odomaćili, najava bola u kukovima. Baščaršija je prazna, poprilično je rano, a i mećava je odvratna. Vidim da je roletna na vratima opet spuštena. Stanem, udahnem, izdahnem. Čovjeka u zlatari nema pa nema. Radno vrijeme ne postoji, on otvori kad mu se ćefne, posao iz snova. Pomalo sam već ljuta, nemam vremena, a ni strpljenja. Okrećem se i iza sebe spazim čikicu u zlatari na ćošku, kako nešto turpija. Uhvatim za bravu, a on mirnim glasom, ne dižući pogled reče:

– Dobar dan, djevojko. Uh, težak tip, pomislih. Gotovo je, ušla si, sad biflaj.

– Dobar dan, rekoh.

– Izvoli, šta si trebala?

– Željela sam da vas pitam može li ovo da se popravi, guram ruku u torbu i vadim kutijicu. Odlučujem da preskočim sve uvode i budem direktna. Sa strijepnjom vadim Mikija i pružam mu u ruke.

– Ovo je dušo tvornički nanesena boja, tu se ništa ne može uraditi. Kako je, tako je.

– Baš ništa?

Čiko mrda glavom u znaku negodovanja i noktom od palca lagano struže po Mikijevoj površini. U meni trista emocija, sve se nešto kovitla, dobro, šta mi je činiti?

– A recite mi ova kopča na kojoj visi, možete li mi barem to zamijeniti?

– Da, vidim da je od vremena i nosanja istrošena. Može, to ti je 15 maraka, biće gotovo do pet popodne pa ti svrati kad možeš.

Klimnem glavom, zahvalim se i izađem na mećavu. Čekala me kafa sa Mersi, dan kod zubara, još milion sitnih obaveza i nisam mogla da se ne zapitam: da li je dobro ili loše što će Miki ostati onakav kakav je sada?


Ljetne šetnje uveče, uz obalu Une pa kroz centar ili popularni korzo, te 91. godine pamtim kao kroz izmaglicu. Sjećam se mirisa sladoleda i crnog enterijera slastičarne na samom ulazu u glavnu ulicu, koja više ne postoji. Vraćaju mi se skakutanja na jednoj nozi i trčanja oko terase tadašnjeg hotela. I sjećam se zlatarice od jedva 2 kvadratna metra preko puta današnje biblioteke. Ta zlatara imala je uska vrata i duguljasti prozor, čiji je izlog bio jako nizak, toliko nisko postavljen da sam ga i ja, tada, mogla vidjeti. U tom izlogu, na crvenoj satenskoj podlozi, ispod koje su bile nasumično poređana neka sitna brdašca od vate ili čarapa (ko će ga znati), u jednom udubljenju, bio je položen zlatni privjesak Miki Mausa sa zelenim šortsem i crnim ušima. Svaka moja šetnja tog avgusta završavala se glavom i prstima zalijepljenim za izlog i gledanje u Mikija. Dahtanje u staklo završavalo se maminim “Ajmoooo, dosta je sad” i mojom neizmjernom tugom što se Miki i ja prestajemo gledati. On se meni stalno osmjehivao. Mi smo pričali, vidjela sam kako mu se usta pomjeraju, bili smo drugari, sve kroz staklo i sve do jedne večeri, pred sam kraj avgusta, kada se najednom, na izlogu pojavio zeleni saten, a od mog Mikija ni traga ni glasa.

Sjećam se mog plakanja pred izlogom kada sam shvatila da Mikija nema i da ne znam da li će se vratiti. Mama i tata su me ubjeđivali da je “Miki otišao da spava” i da će se zasigurno vratiti opet, ali ja sam bila neutješna. Prve nedjelje u septembru, dan pred polazak u prvi razred, dobila sam za stolom nakon ručka, kutijicu sa – Mikijem. Izljubili su me i rekli da mi je to za srećan polazak u školu. Oh, moje radosti tada! I sad mogu da se sjetim mirisa kokošije supe koji se širio trpezarijom dok su mi stavljali Mikija na neku od onih tankih sajlica, koje sam dobila u toku sedmogodišnjeg života.

Na mom vratu se Miki udobno ugnijezdio, voljeli smo se on i ja baš baš. Sve do trenutka kada sam ga izgubila. Ne znam kako ni kada, njega na vratu, naprasno, jednom nije bilo. Dizala sam jastuke, zavirivala u jaknu, tražila ga posvuda, zavlačila se, ali ništa. Znam da sam dugo plakala, a mama je rekla “da će se Miki zasigurno jednom pojaviti”.

A onda su krenuli neki čudni događaji u gradu, zlatara se zatvorila, ljudi su odlazili, neki drugi su dolazili, sjećam se da je pola mog odjeljenja prestalo da se pojavljuje na časovima. Sjećam se i da smo često odlazili kod kumova Ante i Lele, a dok su naši sjedili u dnevnoj sobi, Ivana i ja smo naslonjene leđima na vrata, iz spavaće, prisluškivale šta oni pričaju. Bio je to period kada su svi koji su “njihovi” a ne “naši” bili primorani da odu iz grada, a toga ni ne volim da se sjećam. Ali eto, suze i opraštanje na kapiji, zagrljaje koji su i fizički boljeli i osmijeh kume Lele ne mogu nikada da zaboravim. I kada je rekla: “Dok sam skidala blato sa stepenica vodom iz crijeva, na dnu stubišta oko trave nešto je zasijalo. Kada sam prišla da vidim šta je, našla sam ovo”. Stajao je moj Miki, na sajli, čija je kopča otpala.

Kumovi su otišli, prošla je vječnost dok smo se ponovo sreli, a Miki i ja smo prošli sito i rešeto, ali sam tada prestala da ga nosim. Bojala sam se da ću ga opet izgubiti.

U jednoj šolji u vitrini preživio je granatiranje kuće, izbjeglištvo u Vojvodini, kao i moje tinejdžersko varanje sa drugim komadima nakita. Dolazili su važni rođendani, mature, diplomiranja, nakit je postao moja velika strast, a Miki je stajao u onoj kutiji od slonove kosti i čekao neke bolje dane. Kada sam se odselila ovamo i kada su porodicu drmale tragedija i neimaština, mama me je jednom, uplakana nazvala i rekla: “Sine, nemamo izbora, moramo prodati zlato”. Skrhana izjavom, a ne tugom od gubitka nakita, rekla sam: moje uzmi sve, sem Mikija. Rekla je da će sakupiti samo polomljeno i sitno zlato, one mekane privjeske sa slovima D, L i R i minđuše koje niko ni ne nosi. Rekla je: Ti imaš Mikija, ja imam srebrenjak od ujaka Spase. To ne damo nikome.

Sa kumovima sam se srela u novembru. Sve ove godine bili su uz mamu i nas, kada je bilo najteže. Kuma Lela me izgrlila, jako kao nekad, a ja sam tada obećala sebi da se moram vratiti onome što me je činilo sretnom. Našla sam Mikija sakrivenog i vidjela da ga je nagrizao zub vremena. Šorts je izblijedio, a uši su dobile neke sitne tačkice, valjda od mojih zuba. Miki je jednostavno, ostario, ali se i dalje istim žarom smijao. A meni je to bio znak.

I kada mi ga je čiko dao u ruku, sa novom kopčom, ali istim likom, pomislila sam kako je bolje da je ostao takav, autentičan i svoj. Sa svim rupicama, nesavršenostima, suzama, srećom, strahovima i borbama, koje pamtimo jednako snažno i on i ja.

viber image

 

Advertisements

15 Comments Add yours

  1. IvanaV says:

    Miki Miki veliki 🙂 Danči divno je, volim kad pišeš, naježim se pa se odježim, a to je dobar znak :* Moraš Mikija pronosati malo ponovo.

    1. Spreman je Ivana, samo cekam pravi lancic da me pronadje. ❤ hvala ti puno :*

  2. Aleksandra says:

    Jaoj, bre, Danci. Koliko si mi samo nedostajala! Svidja mi se ovaj Miki bas takav kakav je. I bas ga opet nosi oko vrata, na nekoj modernoj ogrlici sa kojom si ga svo vreme varala 🙂

    1. Saskic divni! I meni se svidja, a ogrlica ga ceka uskoro :’ ljubim te!

  3. Shone says:

    Od malih nogu si birala dobre frajere 🙂

  4. Nevena says:

    Ne znam šta da kažem a da bude dovoljno! Mnogo si me raznežila i usrećila. Baš si mi nedostajala!

    1. Evo me i ne mislim da odlazim :*

  5. Jelena says:

    Baš mi je drago da opet pišeš. Divan tekst,kao i svi prethodni. 🙂 Neko vreme proveravala ima li novih tekstova, pa prestala i onda se pre nekoliko dana setim i oduševim jer je napisan novi. 🙂 Baš dotaknu tvoje price, a takve priče najviše volim.
    Pozdrav 🙂

    1. Jelena, hvala ti mnogo! Citamo se.

      Zagrljaj,

      D.

  6. Ma šta je ovo, zašto sam ja tek sad tu, dovela me Branislava, a tebe nema od decembra, ali ovaj post je divan a kad budem imala više vremena vratiću se sigurno i starijima!

    1. Tihana, nikad nije kasno! Hvala ti, vrati se se kad god zelis!

  7. Ana says:

    Predivno! Zasuzile su mi oci, a to se ne desava cesto. Ja imam svoje cebe(deku ;)) iz Sarajeva, prezivelo sve sto i tvoj Miki, nije nakit i nije zlato, al meni je najvrednije. 🙂

  8. Ana Jokic says:

    Predivno! Zasuzile su mi oci, a to se ne desava cesto. Ja imam svoje cebe(deku ;)) iz Sarajeva, prezivelo sve sto i tvoj Miki, nije nakit i nije zlato, al meni je najvrednije. 🙂

    1. Ana,

      hvala ti mnogo sto si podjelila svoje impresije i napisala mi ovo za dekicu. To su divne stvari, koje toliko znace ❤

      Zagrljaji!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s