Suknja na biciklu

Kada je moj djed odlučio da nekome od unučadi pokloni svoje staro biciklo, niko nije bio srećniji od mene. Imao je tada nas osmoro i smatrala sam da je znao ko ga najviše želi. To se desilo i u trenutku kada je priznao sebi da više nema dobru koordinaciju i da ga tijelo izdaje. Predosjećao je da bi spuštanjem niz parničku padinu mogao više da naškodi  i sebi i drugima, nego što bi imao koristi od dolaska u grad. I eto, nekako je valjda svakom našom posjetom kod njega i bake pratio kroz prozorska okna na verandi moje spuštanje do starog ambara i izguravanje bicikla, prevelikog za mene. Pa onda opominjanje da kočim kada se spuštam niz livadu, pa da ne jurcam, da ću se polomiti – moja strategija dobijanja bicikla izgleda da je bila dugoročna, ali se na kraju isplatila. Crni, austrijski retro model, poprilično ostario i sa bijelim natpisom Turist. Pa kome bi više pasao nego meni?

Tata i ja smo ga dovezli kući i spremali za sređivanje. Bilo je kasno proljeće i jedva sam čekala „jedan krug“ na novom ljubimcu. Iako sam u to vrijeme imala položen vozački ispit, auto na raspolaganju i sportsku verziju brdsko-planinskog bicikla sa 21 brzinom i „rogovima“ – ništa se nije moglo porediti sa djedovim Turistom prepunim uspomena. Kada smo ga ošmirglali, izmijenjali poneku otkinutu žicu, prefarbali i podmazali lanac, uputili smo se na gradsku pijacu, stecište svega i svačega, a prvenstveno đangulija za majstore i one koji se tako osjećaju. Osvjetljenje, „mačije oči“, trubica i onda – korpa. Korpu sam priželjkivala, a tata je to znao.

–          Majstore, pošto je korpa? Upitao je tata vedro.

–          12 maraka! Ali za vas, 10. Odgovori simpatični čikica.

–          Eh, nemoj ti mene farbati, to je ono inače je 8, ali za tebe 10, jel da? Šalio se tata.

I dok je vadio desetku iz novčanika, ja sam prigrlila svoju prvu pravu korpu i zamišljala scene iz italijanskih filmova, gdje djevojke u šarenim haljinama i suknjama i po uskim kamenim ulicama voze svoje bicikle, a iz korpi viri cvijeće i svježi hljeb umotan u bijeli papir.

Došli smo kući, sve pričvrstili i vozali se po dvorištu kao dvoje djece. Ja sam širila ruke u pravcu Une i vrištala, a on se jako oslanjao na njega i pravio budalaste fore sa nogama, vičući „sigurnosno testiranje, Danka, ne brini, preživjeće“. Mama se smijala iz hlada i bila ponosna što smo za biciklo njenog oca našli način da ga održimo u životu.

Kada sam naredni dan otišla sa njim u grad, kejom pa do centra, živjela sam neki davno sanjani san, gdje stvar nije samo stvar, već ima svoju priču i težinu i ne može se tek tako kupiti. Ovo je bila jedna od njih. Vjetar je tog dana bio vruć i ljeto je bilo na usijanju, a meni se po glavi sve vrijeme motalo da „nešto fali“. Falile su boje. Moje biciklo mora da ima neke boje, neki detalj, pa šta sam ja bez toga?!

Dok sam pakovala torbe za povratatak u veliki grad i smirivala nervozu koja je pratila spremanje ispita za junski rok, mama mi je obećala da će ga čuvati i zaključavati ako sa njim bude negdje išla. Otišla sam mirna i ostavila ga u hladu naše garaže, između sestrinog skutera i kosilice.

U pauzi između učenja, dok sam se gužvala u gradskom ka centru i vukla Jevrejskom ka sastajalištu sa djevojkama, razmišljala sam kako ovo ljeto moram da nabavim neku posebnu suknju, veliku „ciganku“ koja će mi savršeno odgovarati uz Turistu. Obilazila sam danima radnje i uporno nisam nalazila ono što sam željela.  A onda sam se dosjetila.

–          Ej, mama, šta radiš? Užurbano sam duvala u slušalicu.

–          Evo spremam ručak, šta radiš ti?

–          Slušaj, evo me u gradu i tražim suknju za biciko, nemoj sad puno da me pitaš šta i kako, nego ja ne mogu da nađem ono što mi se sviđa.

–          Ma znam ja šta se tebi sviđa, ali ti ćeš to teško i naći. (Mame znaju ćerke.)

–          Nego, mislila sam da nađem materijal, a da mi ti..možda…s a š i j e š?

Svaki put kada smo nakon ujakove smrti pitali mamu da nam nešto sašije, odgovorala je da će nam dati para koliko nam treba da tu stvar kupimo, jer ona jednostavno „više nema živaca za to“. Ona, užasno kreativna i pedantna, znala je da šije odlično, ali je uvijek govorila „ja mogu samo nešto jednostavno, nisam ja dobra u tome baš toliko.“ Nakon tog teškog perioda, mašinu je sklopila, a sve stare Burde spakovala pod francuski ležaj. Eventualno bi tati podvrnula neke pantalone ili nama skratila farmerke i to bi bilo to. I evo, sada, nakon skoro 15 godina, ja je pitam da mi šije.

–          Ne znam sine, znaš da ne volim, a i ovi vratni pršljenovi me bole u zadnje vrijeme.

–          Mama, molim te, to je ona ciganka sa duplim krugom, velika, skroz do zemlje, to je jednostavno. Gore guma i par šavova, molim te mama!?

Par sekundi je ćutala, a onda je rekla:

–          Jesi kupila materijal?

–          Nisam, ali evo sad ću svratiti do ove jedne super radnje „na kilu“.

Osjećala sam da mama popušta. Nije to bila samo moja suknja, bila je i njena barijera i mnogo toga iza zavjese i već sam vidjela dan kada krojimo moju šarenu ljubimicu.

Materijal sam birala nekoliko dana i odlučila da to budu tri boje, skladne, a šarene. Kada sam stigla kući i raspakovala kofere – prva stvar koju sam izvadila bila je kesa sa materijalima. Mama je bila oduševljena i rekla je da su dezeni „skroz ja“ i da sa šivenjem možemo početi već sutra.

Pustila sam muziku, a ona je otvorila mašinu, uvukla konac i kredom iskrojila komade. Dok je mašina brondala, izležavala sam se na njenom i tatinom francuskom ležaju i posmatrala kako spaja komad po komad i kako mic po mic nastaje najdivnija suknja koju sam ikada imala. Proba 1, proba 2, proba 3 i hop – moja šnajderica je završila posao. Poljubila sam je i zahvalila se, a ona me, kao po običaju kada sam bila mala, uštipila za guzu i rekla „nema na čemu“ . Smijale smo se, a ja sam u rukama skupljala suknju koja je padala oko mene. Sjela sam na biciklo i dok je vjetar nosio boje na meni, sve mi je imalo smisla. I sve se nekako poklopilo. Kupila sam kasnije i jedan žuti gerber, koji sam zakačila uz volan i više ništa nije falilo.

Te zime je umro djed. Nakon toga i tata, a ja sam se odselila i ostavila mami biciklo. Njega nisam  mogla ponijeti, ali suknju jesam. Prošla je ona sa mnom i Istru i novosadske ulice i svirke na keju i šetnje sa Caprijem i bio je red da vidi i Skandinaviju. Imala je zadatak da svojim vedrim nijansama i energijom uljepša moje dane i ulice ovih gradova, koje su malo učmalije djelovale tokom cijele godine. Sve bijelo i sivo, sa ciglama i svedenim detaljima, nikako se nije uklapala. Par puta sam je pokušala obući i svaki put sam je skidala. Jednostavno, ona je Jug, trebalo joj je vrijeme da prihvati sve, kao i meni. Ljeta kratka i kišovita, sunca malo i nikad dovoljno, a slobodnih dana za duge šetnje ili vožnje samo nedjeljom.

I eto, kao da je Sjever čuo moje kritike i zamjerke, prošlog ponedjeljka, vraćajući se sa posla, poslao je čitavih 27 stepeni da izvuče moju ciganku iz ormara. Znala sam da je to taj dan. Sunčan, vedar i veseo. Ulazim u sobu, pakujem torbu za trening i oblačim je. Okrenem se oko sebe par puta, ona me svojim podizanjem od zemlje pozdravi i eto nas, opet drugarice, kao prije par godina. Torbu zakačim na paksic, a suknju rasporedim podjednako sa obe strane butina. Jorgovani su taj dan naglo iscvjetali, ljudi je bilo more, a na nebu ni oblačka. A ja u svojoj suknji, srećna i puna vjere da se izgubljeni smisao vraća. Crveno je na semaforu i pored mene staje žena sa ćerkicom, u povratku iz vrtića.

Reče mi:

–          Divna suknja. Jako lijepe boje.

–          Hvala, jako je volim. Odgovaram uz najveći osmijeh.

Djevojčica se stidljivo krije iz mame i gleda u suknju, a kad se zeleno uključilo, pozdravili smo se i ja sam okrenula pedale, a one su zakoračile na zebru. Sve emocije su me stizale nemilice. Sreća, sjeta, nostalgija, radost. I dok sam okretala pedale u jednom trenutku je nešto zaustavilo biciklo. Ni naprijed ni nazad. Dok sam se snašla i zaustavila, u narandžasto-smeđim karikama lanca, pomalo pohrđalim od švedskih kiša, nalazio se donji obod moje suknje. Ne paniči, ne paniči, ponavljala sam u sebi!

Pokušala sam da lagano povučem, ne ide, pokušala sam da vratim lanac, ne ide. Nisam mogla sići sa bicikla, a nisam željela da cijela ulica vidi moje tufnaste gaćice. Osjećala sam kako stari, poznati osjećaj nezadrživosti suza stiže. Molim te, smiri se, smiri se! Krenulo je u meni da grmi i tutnji kako su sekunde prolazile, a ja bila zakovana za biciklo sa ogromnom rampom po sredini, takozvano „muško“. Ljudi su prolazili i zagledali me, a jedina stvar koju sam ja vidjela bili su cvjetovi uvučeni u ralje lanca. Spustila sam nemoćno ruke niz tijelo i posmatrala sliku same sebe. Što mi je trebalo ovo? Hoću ja da izigravam Italijanku u Švedskoj, tako mi i treba. Oooo smotani stvore, kako si toliki baksuz! Ova scena trajala je minut-dva, a meni se činilo kao godina. Srce mi je lupalo, usta su mi se osušila, nisam znala šta ću, a bojala sam se najgoreg – da je moja suknja dočekala kraj. U tom trenutku čovjek na biciklu koje me je prestigao, zakočio je i vratio se.

–          Treba li ti pomoć?

Kako je on upitao, tako sam ja osjetila da počinjem da se tresem. Promuklim glasom sam mu objasnila šta se desilo, a on je rekao „da će sve srediti“. Kleknuo je pored bicikla, a dok sam održavala balans da ne padnem (još mi je samo to falilo!) rekla sam mu:

–          Samo da se ne podere!

Minute su prolazile a njegovi prsti su bili smeđi od hrđe i crni od nekog ulja. Pogledao me je i rekao:

–          Žao mi je, ne može! Moram ili povući ili ne znam šta drugo. A ako povučem, sigurno će se poderati.

–          Vucite! Rekla sam odlučno, pa ovo se mora završiti.

Moje suze padale su po vratu ljubaznog neznanca, sve vrijeme dok je on čupao zapetljani tekstil iz željeza. Osvrnuo se par puta, začuđen, pogledavajući u mene, a ja sam stavljala zglob ruke ispod nosa, da ne dobije još koju tečnost za vrat. Bilo me je sramota, bila sam pretužna i kada je povukao zadnji i najjači put, čula sam zvuk deranja i onda sam počela i da jecam. Nisam mogla da se suzdržim i nastavila sam tako sve do početka treninga. Podigao se sa zemlje i pokazao mi dvije rupe. Samo sam krišom pogledala, zahvalila se i izvinila. Pomislio je čovjek da sam luđak, što i jesam bila, ali meni je u tom trenutku sve izgledalo bez smisla.

Trening sam otaljala, suknju sam stavila u kutiju i preko nje polomljenu Danka ogrlicu. I dok sam je pakovala, nisam mogla a da se ne sjetim onog prodornog pogleda djevojčice koji me je pratio dok je prolazila pred mene, zarobljene u bojama i sivilu ponedjeljka.